Пар сати након убиства 15 Израелаца у ресторану у Јерусалиму, прошле недеље, брат 23-огодишњег бомбаша самоубице је одушевљено објавио да је "Ово операција јединствена по свом квалитету и успеху ... Палестинци свуда сада могу да подигну главе".
У сличној ситуацији, након што је 22-огодишњи бомбаш самоубица два месеца раније убио 21 Израелца у дискотеци уТел Авиву, његов отац је изјавио: "Веома сам срећан и поносан на оно шта је мој син учинио, и искрен да будем, мало сам и љубоморан... волео бих да сам то ја урадио".
А тако је било са скоро свим самоубилачким акцијама – чланови породица се веселе "мучеништвом" своје браће и деце.
Неки очеви су чак јавно изјавили да се надају да ће њихова деца убијати Израелце у самоубилачким операцијама.
Збуњен овим очигледним одсуством основног људског нагона за заштитом потомства, председник Џорџ В. Буш је прокоментарисао, "Једноставно не могу да разумем ово". Није усамњен у томе.
Два главна фактора су заслужна за ово бизарно понашање. Први се тиче пропаганде о слави самоубилачке смрти при убијању Израелаца, коју Палестинска управа (ПУ) спроводи према омладини на коју је лако извршити утицај.
Телевизија ПУ константно понавља ову поруку. У "Дечијем клубу" (дечија емисија), мали дечак пева: "Када одем у Јерусалим, постаћу бомбаш самоубица". Често понављани телевизијски спот позива децу "Оставите играчке. Узмите каменице". У другом споту, текст дечије песме гласи: "Како је пријатан мирис мученика, како је пријатан мирис земље, земље обогаћене крвћу, крвљу која тече из свежих лешева".
Икрима Сабри, високи религијски вођа ПУ, каже "Што је млађи мученик, имам веће и више поштовање за њега", величајући мајке које "добровољно жртвују своје потомство зарад слободе". Школе Палестинске управе индоктринишу ученике у врлине и радости мучеништва, и поштовања и слављења бомбаша самоубица. Четири летња кампа тренутно обучавају децу стару осам до дванаест година да буду бомбаши самоубице. Организације попут Хамаса обећавају збрињавање новчаних потреба породица бомбаша.
Мејрав Вурмсер, специјалиста за индоктринацију ђака Хадсон института примећује да је ПУ развила "од државе вођену идеологију која гура [децу] у смрт". Зашто оваква индоктринација функционише, и зашто палестинске породице полетно шаљу своју децу у смрт? Какав притисак може да превагне над људским инстинктом за заштиту вољених?
Овај притисак није тешко лоцирати, јер он прожима живот на Блиском истоку. То је непопустљива, компулзивна преокупација породичном чашћу. Моћ ове дужности превазилази било шта шта западњаци срећу.
Фиксација породичном чашћу узима две главне форме. Негативну, која се на арапском зове "ирд", и тиче се сексуалне чистоте жена, и заслужна је за блискоисточни обичај убијања женских чланова породице због онога шта је схваћено као увреда за породицу. Таква убиства ради части имају сврху да очисте породицу од срама; стога браћа убијају сестре, рођаци рођаке, очеви убијају ћерке, чак синови убијају мајке.
Ово мушкарци не чине јер тако желе – готово ништа не може бити ужасније у контексту чврсто здружене блискоисточне породице – већ јер осећају да имају обавезу да то учине. Дозволити обешчашћеној жени да остане жива доноси исмевање и презир целој породици. У таквим околностима, сама љубав према ћерци или сестри се тањи до безначајности; она мора бити убијена.
Стога, након што је један египатски отац задавио своју неудату а трудну ћерку, исекао њен леш на осам делова, и бацио их у клозетску шољу, он објашњава своје разлоге: "Срамоте ме је пратила [пре убиства] где год бих кренуо. Сељани нису имали милости према мени. Шалили су се на мој рачун, и исмејавали ме. Нисам то више могао да поднесем, и одлучио сам да свршим са тим".
Позитивна форма части (на арапском шараф) је повезана са напорима да се повиси статус породице, предузимањем корака који ће јој донети славу и реноме; а ништа не може донети толико славе породици као вољна жртва члана породице за племенит циљ.
Захваљујући пропаганди ПУ, напади бомбаша самоубица су постали високо поштован чин. Стога се отац бомбаша из Тел Авива хвали својим сином, "Постао је херој! Реците ми, шта више отац може да пожели?".
Заједно, чудовишно друштвено окружење које је ПУ креирала и преокупираност породица социјалним статусом чине доста у објашњавању зашто Палестинци славе уништење своје омладине.
