Муслимански фундаменталисти су поново у вестима – поново у вези са насиљем. Овај пут, неки су изгледа покушали да убију египатског председника, Хоснија Мубарака. Фундаменталисти су ступили готово у грађански рат са властима у Алжиру. Запалили су Кашмир. Дижу у ваздух аутобусе у Израелу. Нападају западне мете у Њујорку, Лондону и Буенос Аиресу.
Ова убијања намећу два питања: Зашто муслимане привлачи тако екстреман и насилан покрет? Да ли, и шта, запад може да учини да заустави њихову агресивност?
И на Блиском истоку и на западу, изгледа да се сви слажу око истих одговора. Уистину, постало је аксиом веровање да је сиромаштво узроковало растући талас фундаменталистичког ислама; и да се смањивањем тог сиромаштва може узроковати смиривање фундаментализма.
Световни муслимани редовно истичу ово становиште. Премијер Турске, Тансу ?илер каже да су фундаменталисти прошли тако добро на изборима у Турској, марта 1994, јер су "људи реаговали на економију". И сами фундаменталисти се слажу са идејом о повезаности сиромаштва и радикалног ислама. Страсни шеик из Каира каже, "Ислам је религија за лоша времена". Махмуд аз-Захар, вођа Хамаса у Гази каже: "Довољно је видети сиромаштвом погођена предграђа Алжира или избегличке кампове у Гази да би се разумели фактори који подижу снагу Исламистичког покрета отпора".
Аргумент о сиромаштву је стекао готово универзалну подршку и на западу. Израелски министар спољних послова, Шимон Перес, каже: "Основа фундализма је сиромаштво". То је "вид протестовања против сиромаштва, корупције, неукости и дискриминације". Бивши француски министар унутрашњих послова, Шарл Паскуа налази да се "подудара са очајем у великом делу маса, и младим људима поготово". Мартин Индик, амерички амбасадор у Израелу каже да они који желе да се позабаве са фундаменталистичким исламом, морају прво да реше економске, социјалне и политичке проблеме, који представљају плодно тле за њега.
Ако сиромаштво узрокује фундаменталистички ислам, економски раст је решење. Када алжирска влада тражи економску помоћ са запада, она имплицитно прети да ће без ње насилни фундаменталисти преовладати.
Овај нови акценат на пословима је узроковао суштинску промену у схватању Арапско-израелског сукоба. Деценијама се сматрало да решење лежи у проналажењу обострано прихватљивих граница, и осигурању прихватања јеврејске државе; ових дана се изградња палестинског богатства види каок кључ. У ову сврху, западне државе су уложиле милијарде долара за помоћ Палестинској управи (ПУ). Надају се да ће убрзани раст економија у Гази и на Западној Обали дати подстрек Палестинцима у мировном процесу, и тиме смањити привлачност Хамаса и Исламског џихада.
Израелци су пратили исти приступ; Шимон Перес објашњава: "Исламски терор се не може сузбити војно, већ искорењивањем глади која га развија". Рабинова влада је толико рада да Јасер Арафат прима страну помоћ, да израелским фондовима помаже ПЛОА.
Али, да ли је сиромаштво права моторна сила фундаменталистичког ислама? Пажљиво посматрање података показује мало корелације између економске беде и радикалног ислама. Преко богатства и економског раста се не може предвидети у којим ће земљама фундаменталистички ислам бити јак, а у којим неће.
Богатство не лечи од фундаменталистичког ислама. Иако Кувајћани имају приходе западњачког стила, фундаменталисти су освојили 40 процената места на изборима у октобру 1992. Западна Обала је просперитетнија од Газе, а ипак, фундаменталистичке групе уживају већу популарност тамо него у Гази.
Сиромаштво не развија обавезно фундаменталистички ислам. Бангладеш, једна од најсиромашнијих земаља света није баш гнездо отровног фундаментализма, нити су то Јемен или Нигер. Такође, као што један амерички специјалиста примећује, "економски очај, често цитирани извор моћи политичког ислама је присутан на Блиском истоку". Зашто он онда није био још јача сила у ранијим годинама, када је регион био сиромашнији него данас?
Бујајућа економија не спречава радикални ислам. Током 1970-их, тачније када су државе-извознице нафте уживале богатства ван сваке замисли, настали су данашњи фундаменталистички покрети. Тада је Моамер ел-Гадафи развио своју ексцентричну верзију фундаментализма; фанатичне групе у Саудијској Арабији су насилно заузеле Велику џамију у Меки; а ајатолах Хомеини је преузео власт у Ирану. Јордан, Тунис и Мароко су економски процветали 1990-их, као и њихови фундаменталистички покрети.
Опадајућа економија доприноси радикализму укупно, али не обавезно фундаментализму. Иранске плате су преполовљене од кад је настала исламска репубика, 1979: далеко од повећања подршке режимовој фундаменталистичкој идеологији, ово осиромашење је узроковало оштро отуђење од ислама. Ирачани су искусили чак и вртоглавији пад у животном стандарду: Иакоје у земљи забележен пораст личне побожности, нема знакова узбуркавања фундаментализма.
Слично, економски фактори не објашњавају на индивидуалном нивоу ко ће постати муслимански фундаменталиста. Египатски социолог, Саад Един Ибрахим је разговарао са радикалним фундаменталистима у египатским затворима и 1980. године у студији закључио да је типичан члан "млад (ране двадесете), руралног порекла или из малог града, из средње или ниже средње класе, са високим постигнућима и мотивисаношћу, прилично мобилан, са научним или инжењерским образовањем, и из нормалне, блиске породице". Другим речима, Ибрахим је закључио да су ови млади људи били "знатно изнад просека у својој генерацији"; они су "идеални или узорни млади Египћани".
Други истраживачи потврђују ове налазе за Египат. Галал А. Амин, египатски економиста, закључује студију економских проблема у земљи, примећујући "како је ретко да се нађу примери религиозног фанатизма међу вишим или најнижим социјалним стратумима египатске популације".
Исто важи и у другим земљама. Око четвртине чланова турске фундаменталистичке организације зване Партија благостања, су инжењери – невероватан број. Заиста, типичан кадар у исламистичкој партији је инжењер рођен 1950-их у граду, а родитељи су му дошли са села. Калид М. Амајрех, палестински новинар сматра да фундаменталистички ислам "није производ или нуспроизвод сиромаштва". У ствари, "значајна већина исламиста и њихових присталица долазе из средњег и горњег социо-економског стратума". На јорданским парламентарним изборима 1994, на пример, Муслиманска браћа су била подједнако успешна у крајевима где живи средња класа, као и у крајевима где живе сиромашни".
Оно шта модитише младе египатске радикале, закључује Ибрахим, није сиромаштво, већ акутни осећај кризе у Египту услед "страних насртаја". Ибрахимови налази су потврђени много пута: оне који се ангажују у насиљу у име ислама мотивише моћ, не просперитет. Хомеини је исказао ово мишљење уз своју уобичајену заједљивост: "Нисмо направили револуцију да снизимо цене диња". Да не буде забуне, економска снага је важна, јер она јача муслимане у бици против запада; али фундаменталисти виде богатство као средство а не као циљ. Новац служи за тренирање кадрова и куповину оружја, а не за уживање у добром животу.
Мада фундаменталисти ретко помињу просперитет, они непрестано причају о моћи. У типичној изјави, Али Акбар Мохташеми, вођа иранске тврде линије предвиђа: "На крају ће ислам постати врховна моћ". Слично, Мустафа Машхур, египатски фундаменталиста, изјављује да ће слоган "Бог је велики" одјекивати "док се ислам не прошири с краја на крај света".
Попут фашизма и марксизма-лењинизма у њиховим зенитима, фундаменталистички ислам привлачи високо способне, мотивисане и амбициозне појединце који траже пут ка врху Абдессалам Јасин, марокански фундаменталиста каже "Ми захтевамо моћ"; човек који му стоји на путу, краљ Хасан правилно закључује да је за фундаменталисте, ислам "лифт који води ка моћи".
Овај образац истиче четири запажања. Прво, грешка у сагледавању фундаментализма као функције економије осликава материјалистичку пристрасност у нашем размишљању. Сви смо сада марксисти – претпостављамо да економске околности мотивишу људе више него веровања, видимо религију као параван за неки други мотив. Моћни идеолошки покрети се растапају у танке маске личних интереса. Ово је марксистичка анализа у свој својој површности. Одбацити острашћена веровања фундаменталистичких муслимана као пуке параване потпуно промашује њихов културни и морални значај; то је такође чин запањујуће културне ароганције. Фундаменталисти морају бити узети за озбиљно у њиховим оквирима.
Друго, аналитичари тешко могу да предвиде када и где ће исламски фундаментализам добити на снази. Слично томе, Американци су 1950-их начинили велике напоре да открију зашто су неке особе или друштва пригрљивале комунизам а друге нису, али ове анализе никад нису довеле до задовољавајућег одговора: испоставило се да феномен има сувише променљивих да би било која појединачна теза била примењива универзално. Четрдесет година касније, микс фактора који воде појединца или људе у правцу радикалног ислама опет може садржати превише фактора – личности, традиције, институције – да би посматрач могао да предвиди шта ће се где догодити.
Треће, ако сиромаштво није мотор фундаментализма, онда је разумно претпоставити да просперитет неће решити овај проблем. У неким случајевима (на пример Алжир) напредак може помоћи; у другим (Саудијска Арабија), може шкодити. Такође, док просперитет може да умањи масовну подршку фундаментализму, он неће имати ефекат на језгро активиста – управо на оне појединце за које је највероватније да ће се бавити насиљем. Јасно је да страна помоћ не може бити главно оруђе спољног света за борбу против фундаментализма.
Уместо тога, они који намеравају да зауставе талас фундаментализма, било да се ради о муслиманима или не, би требало да се супротставе фундаменталистима очи у очи. То значи прихватање фундаментализма као циља самом себи, фокусирање на његову логику и циљеве, доказивање његових заблуда (поготово оних у вези запада), и супротстављање његовим организацијама (разбијање банди, заустављање тока новца споља, узвраћање када нас повреде). Само овако ће фундаменталистички бич бити заустављен.
