Избор Мухамада Катамија за председника Ирана пре годину дана је изгледало као сигнал помераја ка умеренијој политици. Али скорији развој —техерански реформистички градоначелник је осуђен на пет година затвора, тестирање ракете домета 1.300 километара—истиче ограниченост његове моћи. Шта се дешава? Зарад разумевања, помаже да се направи корак уназад, и погледа се велика слика.
Исламска Република Иран је тоталитарна држава. По овоме подсећа на државе као што су Совјетски Савез, Нацистичка Немачка, Народна Република Кина. Наравно, иделологија је исламизам (уместо марксизма-лењинизма или фашизма), али ово је детаљ техничке природе, јер у кључним тачкама има много заједничког са другим тоталитарним режимима.
Жели да преобликује људско биће у циљу стварања савршеног друштва. Зарад овог циља, тежи комплетној контроли над својим народом и спремно је да уништи свакога ко се нађе на путу. Има глобалне амбиције и урадиће све шта је могуће—од објављивања књига до учествовања у тероризму и развоја оружја масовног уништења—да би повећало своју моћ.
У раним годинама овог века, кад су тоталитарни режими били у повоју, заваравали су спољни свет. Били су потребни политички генији попут Винстона Черчила, на пример, да би се разумеле праве димензије нацистичке државе.
Данас, међутим, свет има осамдесет година искуства са таквим режимом. Било да је у питању Северна Кореја или Куба, научили смо да су суштински агресивни; и да покушаји да се они смире не раде. Умерене вође преовлађују над тврдом струјом само кад ствари постану безнадежне.
Са позитивне тачке гледишта, такође смо видели да такви радикални утопијски режими имају ограничени животни век. За разлику од нормалних држава, они не трају. Уместо тога, они нестају или у пламену челика и ватре (Нацистичка Немачка, Камбоџа), колапсирају под сопственом тежином (Источна Немачка, Совјетски Савез), или се преображавају у нормалне државе (Кина, Вијетнам).
Ова три обрасца имају директне импликације на развоје у Ирану. Прво, можемо да претпоставимо да тамошњи режим неће потрајати врло дуго. Друго, постаће умеренији само ако неуспех исламистичке идеологије постане широко очигледан.
Импликације за спољни свет су такође јасне. Морамо учинити све да учинимо јасним, и убрзамо неуспех исламистичког програма. На пример, трговина са Ираном (која ионако има ограничене потенцијале) треба да се минимизује тако да се земља изолује, а становништво окрене против исламске републике. Такође морамо да предузмемо кораке да се заштитимо од суштински ратоборног режима и да не допустимо да нам насмешене дипломате одвуку пажњу од својих агресивних намера.
Врло је важно да Турска задржи такву политику суздржаности, јер се људи у Техерану боје и противе ататурковој заоставштини, и показују намеру да је демонтирају. Осим ако Турци буду стајали чврсто, призиваће иранско мешање, са потенцијално катастрофалним резултатима.
